Stiže nanohrana: Da li treba da se bojimo?

Evropski parlament izglasao je regulativu koja uređuje proizvodnju, uvoz i stavljanje na tržište tzv. nove hrane – prehrambenih proizvoda koji su dobijeni inovativnim uzgojem, egzotične hrane poput algi koji se u evropskoj ishrani nisu tradicionalno koristili kao i hrane koja se proizvodi uz pomoć nanotehnologije ili koja sadrži nanočestice.

Ukratko, pravilnik će obuhvatiti sve prehrambene proizvode koji nisu bili prisutni na tržištu EU i regulisani pre 1997. godine.

Nanomaterijalom se smatra svaki namerno proizvedeni materijal koji ima jednu ili više dimenzija manjih od 100 nanometara (nm). Nanometar je 1/1.000.000.000 m (milijarditi deo metra). Zbog svojih malenih dimenzija takvi materijali imaju drugačija svojstva od istih materijala većih dimenzija. Na primer, oni imaju veću ukupnu površinu pa su reaktivniji, a takođe postoji mogućnost da lakše ulaze u ćelije organizma jer su mali.

Stručnjaci ističu da nanomaterijali postoje i u prirodnim proizvodima koji se već odavno koriste u prehrani, među ostalim i zato što se svaka hrana, uključujući i sveže voće, postupno razgrađuje u molekule od kojih je sastavljena. Jedan od najpoznatijih primera prirodnih tvoraca nanomaterijala je kravlje vime. Svi mlečni proizvodi – mleko, jogurt, sir, maslac, pavlaka i sladoled, sadrže kuglice mlečnih masti čije membrane imaju dimenzije od 4 do 25 nm, te još manje proteine sirutke čija se veličina kreće od 1 do 10 nm.

Mada niko ne zna tačan broj proizvoda u prodavnicama u kojima već postoje nanočestice, procenjuje se da ih ima na stotine – na primer u gumama za žvakanje, čokoladama, keksu, majonezu, testeninama i sl. Čak i šećer u prahu toliko je sitno mleven da spada u nanohranu.

Hrana s nanomaterijalima može imati određene prednosti, ali i nedostatke pa je važno utvrditi kako će se oni ponašati – kakve će biti njihove interakcije s drugim sastojcima u hrani, kako će se apsorbirati, kako će se ponašati u biološkim tkivima, hoće li moći prolaziti kroz neke barijere kroz koje u većim dimenzijama ne bi mogli, hoće li se akumulirati u stanicama itd.

‘S jedne strane takva hrana koja sadrži nanočestice mogla bi biti korisna. Na primer, nena funkcionalnost može biti poboljšana pa se neki njeni sastojci mogu koristiti u manjim količinama. Nanomaterijali mogu popraviti i teksturu i ukus; mogu pomoći da se koriste manje količine soli, masnoća, šećera ili drugih aditiva. Oni takođe mogu povećati biodostupnost nekih hranljivih materija koje mogu imati povoljne efekte na zdravlje.

Ali, budući da je reč o hrani, a time i o ljudskom zdravlju, jasno je da su potrebna stroga načela opreza.

˝Mora se naučno dokazati da je takva hrana bolja, da je sigurna, odnosno da nije štetna, upozoravaju stručnjaci. Ponašanje nanomaterijala zavisi i od veličine i od obliku nanočestica. Nije problem samo u tome koliko ih ima već i kakva je njihova površina, kakav je njihov naboj, energija itd.

Kod nanomaterijala s veličinom se menjaju i različita hemijska i fizikalna svojstva. Na primer, neke čestice mogle bi se vezati za transportne proteine koji su prenosnici gvožđa; mogle bi zauzeti mesto gvožđa koje je prenosnik kiseonika pa bismo imali problem.

Zato je Evropski parlament jako oprezan kada su u pitanju nanomaterijali. Takođe, treba znati i kako će se nanomaterijali ponašati u okolini, posebno ako će se koristiti u proizvodnji ambalaže, ističu naučnici a prenosi Tportal.

(N1)